Duhovna lirika utorkom 24

Antun Kanižlić

UZDISANJE S. SAVERIJE PRID PROPELOM OBILATIJE SLOŽENO

O moj Bože, dobro moje,
od ljubavi ganut tvoje
ljubim tébe pridobroga
sa svim srdcem Boga moga!
Ljubim, - ne da ja na vike
slast uživam rajske dike.
Ljubim, - né rad koga dara
niti da me ne pokara
pravde tvoje strašna ruka
u priljutih vičnjih mukah. 
Ne ljubim te, Božé, zato,
neg me ljubav žeže na to.
Ah, žeže me ljubav tvoja,
kad procinja duša moja,
da ti, mene zagrlivši
i prisvetu krv prolivši,
na križu mi propet jesi,
o moj kralju na nebesih!
Kada vidim lice slavno
tako od noći smrtne tavno;
kada vidim svu krvavu
od prioštrog trnja glavu;
kada vidim britku muku
provrtanih nogu i ruku,
svu put svetu izderanu
kano jednu strašnu ranu;
kad sva vidim u žalosti,
sva u tugi i gorkosti,
sva u krvi, sva u boli,
sva brez krvi, koju proli;
kroz zadatu stražnju ranu
kad na križu ti izdahnu;
kada srdce probodeno
i sulicom otvoreno
svu kroz ovu ranu petu
izli s vodom krvcu svetu, -
ah, žeže me ta smrt tužna,
smrt prigorka, smrt priružna,
smrt ljubavi dilo tvojé
i smrt dilo zloće moje,
koju s grisi ja zaslužih,
a od nje me ti odduži.
Ti nju podni, te ti za me
od ljubavi tvoje same:
ti za mene - Bog čovika,
te za méné još grišnika!
Ah, ne bi li, Bože, bio,
ako ne bi ljubit ktio,
ja brez srdca tvrdi kamen,
kad me žeže takav plamen?
Ah, ljubim te, dragog Boga,
i né samo radi toga,
jerbo virnim slave punu
daješ, Bože, vičnju krunu,
za koju je tebe ljubit
i moj život vridno gubit, -
ne rad straha muke ljute,
koju u paklu duše ćute.
Strašno jest i pakla ime,
ali niti samo s time, 
da me u vik ne odsudiš,
na ljubav me ti ne budiš.
Nego jer ti ljubi mene,
srdce moje gori i vené,
da ti, kako mogu, platim
i ljubavju ljubav vratim.
Ti lipota prava i čista,
ti dobrota jesi ista,
ti si kralj moj, dobro moje,
ti si Bog moj, - i ovo je 
što mi srdce kano sili,
da te ljubim, Bože mili.
Ljubim tebe kralja moga,
ljubim tebe moga Boga:
nit će igda srdce moje
od ljubavi pristat tvoje;
ako ćeš me i pogubit,
ne ću pristat tebe ljubit.