Nedostojna pričest

O pretežkoj uvredi, koju nanaša Isukrstu 
nedostojni blagovatelj presvete pričesti.

Stari njeki sveti otac željaše, da krstjani tolikom pomnjom i brigom čuvaju milost i čistoću na sv. krstjenju, da ne bude potrebe govoriti o lieku t. j. pokori, po kom se može izgubljena milost opet zadobiti. Meni je mučno, govoraše on, govoriti vam o pokori, po kojoj se milost izgubljena zadobiva bojeći se, da ne pomisle grešnici, znajući, da imade i drugi liek od oslobodjenja grieha, da im ja slobodu dajem, da još grieše i Boga uvredjuju. Tako je i meni mučno govoriti o svetogrdju, što se čini pričestjenjem nedostojnim, učinjenim u smrtnome griehu, bojeć se, da ne spoznate, da ima krstjanah, koji toliku opačinu čine; o čem je samo misliti strahota. No ipak uz sve želje toga staroga sv. otca potreban je veći dio krstjanah, da jim se govori o pokori, da saznadu, kojim načinom mogu padnuvši ustati? Pa tako vidim, hoću li neću li, da sam dužan govoriti o svetogrdnom pričestjenju, pokazajuć nedostojnost i opačinu grdnoga toga grieha, da se ga svi prestrašite. Govorit ću dakle danas, 1) koliko grdna uvreda se čini Isukrstu pričestjanjem nedostojnim i 2) koli žestoku kazan na se vuče onaj, koj se tako nepristojno pričestjuje.

Svaka zloća i svaki grieh zove se manje više zao po onoj stvari, po kojoj se grieši i proti kojoj se grieši. Po tom dakle pozna se odmah, da je najgorji grieh svetogrdno pričestjenje; jerbo se tu uprav i na osobiti način uvredjuje veličanstvo božje, i spodoba uprav Isusova. Jer je velika razlika medju zloćom onoga, koj prestupa i pogrdjuje zapoviedi koga kralja, i onoga, koj se usudi skočiti proti istomu kralju. Ova doista posljednja zloća jest brez prispodobe mnogo težja i veća. Po tome jasno spoznajemo grehotu svetogrdnoga pričestjanja.

Istina je, da svaki grieh veličanstvo božje uvredjuje i pogrdjuje, kako piše sv. Pavao (na Rim. 2) Per praevaricationem legis, Deum inhonoras. Prestupljenjem zakona uvredjuješ Boga; nu ipak se čini, da ga ostali griesi ne uvredjuju uprav u vlastitoj osobi, nego u stvarih od njega stvorenih, kojimi se grešnici zlo služe. Uvredjuje ga lakomac, što nepravedno uživa bogatstva i dobra, kojimi bi imao pomagati siromake u potrebi. Uvredjuje ga razsipnik, jer nerazložno imanje razsipava. Uvredjuje ga oholica, jer traži, da se drugi ponizi, on da se uzvisi. Uvredjuje ga svadljivac, jer se hoće za uvredu osvetiti drugomu. Uvredjuje ga bludnik, što stvara svoju sreću u poganih i zabranjenih tjelesnih nasladnostih; pa tako i o drugih govoreć. Pričešćuje li se tko nedostojno, ne uvredjuje Boga u izvanjskih stvarih, već ga uprav uvredjuje u istoj božanskoj osobi njegovoj. Takav se grešnik upravo s Isukrstom spopada te ga u istoj osobnosti njegovoj pogrdjuje i uvredjuje. Vi protrnjujete s početka samo čujući tu zloću. Ali tako jest! — Jao onim, govori sv. Pavao, koji s dušom smrtnimi griesi uprljanom pristupljuju, da prime presveto tielo Isusovo, pogane ga i kaljaju: te meću Isusa sina božjega pod noge, opako gaze i pogrdjuju njegovu svetu krv, kojom su posvetjeni bili! (Židovom 10)

Uvreda onoga, koj se u griehu pričestjuje, postaje gorja, kad se promisle prevelike osobitosti presvetoga tiela Isusova, koga on pogrdjuje. To je ono presveto tielo, koje je Bog sa sobom istim sjedinio i učinio ga svojom crkvom, svojim pribivalištem. To je ono presveto tielo, što ga je Isus na posvetilištu prikazao za naše griehe; ono presveto tielo, koje je Bog uzvisio na isto svoje prestolje na nebesih. To je ono presveto i toli proslavljeno tielo, što prosvjetljuje raj isti te blažene čini one, koji ga gledaju! Koliku dakle pogrdu čini ovomu tako svetomu tielu onaj zločesti krstjanin, koj ga u se prima nahodeć se u smrtnome griehu? Tko blaguje tielo Isusovo, sjedinjuje se š njim i utjelovljuje; a može li kakvo jedinstvo imati presveto tielo Isusovo s tielom griešnim, koga griešnika? Znate li što to znači? To znači sdružiti Isusa s vragom; gdje je grieh ondje je i vrag; — pričešćivati se dakle u griehu jest htjeti sdružiti Isusa s vragom, koji se nikada trpiti ne mogu. Može li se i pomisliti opačina veća od ove!?

Ali tu se ne ustavlja opačina onoga, koj se nedostojno pričešćuje, već se pruža, koliko može, da zadade smrt Isusu, pa da ga skonča. To je takva opačina, koje ne bi smio ni spomeniti, da je ne bude očito spomenuo sv. Pavao: Tko blaguje nedostojno kruh božanstveni pije čašu gospodnju, biva krivac tiela i krvi gospodina. Ovo su rieči apoštola, koje tumačeć Liran nadostavlja: (Punietur, ac si Christam occiderit) t. j. kaznit će se ko da je Isusa ubio. I prije njega reče sveti Ivan Zlatousti, da je tolika griehota pričestiti se nedostojno, kolika je ubiti Isukrsta i krv njegovu proliti: Reus est talis ac si Deum occidisset et Christi sanguinem effudisset.

Kolika je bila velika muka Isusova; koli težke bolesti i žalosti, koje su mu zadali žudije i krvolije? Ter tko će moći o tome misliti bez žalosti, plača i jada? Nu smijem li izustiti? A kako ne bi smio očitovati istinu, o kojoj sveto pismo i sveti otci očito govore? Reći ću dakle, da me suze obliju. Propetje, muka i ubojstvo odkupitelja svieta, koje su učinili židovi i krvolije, nije tako velika opačina, kolika je opačina u griehu se nedostojno pričestiti. Pomislite dakle, draga braćo i sestre! da je tko izmed vas bio pomagač, kad su Isusa mučili, propinjali i umarali, pa sada spoznav zlo, koje je učinio, za koliki grieh bi svoj grieh procienjivao? Koliku bi pokoru činio? Pa bi i imao doista preko svega života plakati, i nikad se neutišiti; dà! srce bi mu s tolike opačine uvehnuti moralo. Za koliku dakle zloću imao bi se držati, koliko li bi se imalo plakati za grieh svetogrdja nedostojna pričestjanja, buduć je po svjedočanstvu svetih otacah zloća takva grieha još mnogo veća. Sagriešili su, govori sv. Augustin, preopakim griehom oni, koji su mučili i propeli Isusa; ali mnogo veći grieh čine oni, koji se nedostojno pričestjuju.

Oni, koji su Isusa mučili njeki izgovor mogu imati grieha svoga; da nisu pravo poznali, tko je Isus, kakvu li oni mučeći ga opačinu čine? nego su mislili, da dobro čine i zakon božji brane. Pak najposlje muka i smrt Isusova bila je od Boga odredjena; jer će iz nje veliki dobitak sliediti: slava Bogu i spasenje ljudskomu plemenu; zato Židovci i krvolijci drugo učinili nisu, nego odredjenje božje izvršili. Ali krstjanin, kada se nedostojno pričestjuje, grieši pri pravom spoznanju; znade po nauku vjere, da se u onoj svetoj hostiji, pod obličjem kruha zadržaje živi Bog, živi u čitavi spasitelj Isus; znade, da mu primajuć ga u griešnu dušu, gorju muku zadaje, nego su mu krvoloci oni zadavali, pa svim tim spoznanjem grieši, nedostojno se pričestjujuć. A takav grieh nije od Boga odredjen, nego najstrožije zabranjen; jerbo po njem ne biva nikakva slava višnjemu i spasenje drugomu, nego najgorja uvreda i pogrda Bogu, a drugim šteta, pokaranje, srdjba i osveta božja. Kako god dakle promislimo nedostojno pričestjanje: ili sbog zloće u poznanstvu, kojim se čini, ili porad nekoristi i štete, koja odovuda proiztiče svedjer se bolje poznaje (vidi), da u zloći ovaj grieh nadilazi mnogo više grieh muke i ubojstva Isusova. Oh dakle grieha opaka! Tko nedostojno blaguje tielo i pije krv gospodnju, krivcem se čini, veli sv. Pavao, tiela i krvi gospodnjeve; što će reći: ubojica je božji; i zato tolike veličine grehotu uzimlje na se, kolike je ciene tielo i krv Isusa spasitelja, kojim ciene neima; jer su neprocienjena! Dakle zloći grieha takova neima slične u svietu, jer sve druge nadilazi! Oh grieha dakle preopakoga!

U ostalih se griesih Bog uvredjuje s daljega po stvorenjih; ali u ovome griehu Bog se uvredjuje po sebi istome. U ovom griehu griešnik se ne služi stvorenji, da Boga uvredi, nego da ga uvredi služi se njim, Bogom istim; služi se bitjem najsvetijim, da grieši, ko što no je presv. oltarski sakramenat, otajstvo najsvetije. Kakov dakle grieh mora biti veći, gorji i opakiji od ovoga?!

Kakono je grieh taj najopakiji i Bogu na najveću uvredu: tako je i pristojno, da bude grešniku na najveću štetu; jer se njime najvećma srdjba božja podpaljuje. Tko grieši drugimi griesi, istina je, uvredjuje Boga; nu jer grieši izvan njega, more se ufati i more postići u Boga milosrdje; ali onaj, koj grieši nedostojno se pričestjujuć, kakvo ufanje kakvo milosrdje more naći, kad on takvim griehom zatvara si sva vrata milosrdja?

I doista uzrok svih strahovitih vojnah, što su odavna počele i sveudilj neprestaju od opuštjivanjah narodah navlastito krstjanskih; uzrok tolikoga glada, suše, gràda i zlih vremenah što nas u toliku nevolju stavljaju; uzrok toli česte kuge, pomora tako velikoga; bolestih i ostalih tako mnogo bičevah božjih, štono na ovaj žalostan sviet u ovu suznu dolinu dolaze: koji, mislite, da je? Ah! (Vox de templo: vox Domini reddentis retributionem inimicis suis t. j. Glas iz hrama, glas gospodina, koj povraća naknadu neprijateljem svojim.) (Is. 66). Uzrok svih pokaranjah božjih jesu svetogrdja preopaka, kojimi se Bog uvredjuje, da osveti uvrede svoje.

Ali to bi bilo malo zla, kad bi samo srdjba božja prošla u pokaranjih vremenitih; dà ono, — od čega bi bilo promrti svakomu! još su gorja i veća pokaranja duhovna i viečna.

Svetogrdnici čujte! Da vidite, kad pristupite k ovomu oltaru na pričest, ruku s njega pružajuć i velikimi slovi osudu vječne smrti na čelu svih onih opakih pišuć, koji su se u griehu usudili pristupiti k oltaru božjemu: recite mi ne biste li svi pretrnuli od straha? Sad znajte, da se ovo baš istinito dogadja, kad se ovdje ili u drugome mjestu podjeljuje svetotajstvo tiela i krvi Isusove. Onaj Bog, što razmatra tanko i potanko dostojanstvo i pripravu svakoga, koj dolazi na pričestjanje, videć njeke, (kamo sreće, da jih ne bi bilo mnogo!) videć, velim, njeke, da pristupljuju griešnom dušom, koje ili iz stida ili s nepomnje dovoljno ne izkušaše, pa se podpuno ne izpovjediše, ili se izpoviediše a ne imaše pravoga pokajanja, dostojna po tome odriešenje; pušća proti svakomu od ovih, srditu ruku sv. Pavla k božanstvenom svojom osudom vječnoga izgubljenja: Qui manducat et bibit indigne, judicium sibi manducat et bibit. t. j. Tkogod se usudi, primati ovo svetotajstvo u griehu smrtnom, da znade taj svetogrdnik, da prima u se Isusa ne kao spasitelja premiloga, no kano sudca prestrašnoga i presrditoga, kojno odmah u onaj čas piše proti njemu osudu vječne smrti i propasti te ga odsudjuje na vjekovječne paklene muke: (judicium sibi manducat et bibit) koji blaguje i pije nedostojno, sud si blaguje i pije. More li se pomisliti veće pokaranje? Mislite si predragi moji! da predobri Isus, koj je, buduć Bog, postao čovjekom i tako se učinio preljubeznivim bratom našim, te je bio, kako znamo, mučen i umro na križu za naše griehe, za naše odkupljenje; pak je po ljubavi neizmiernoj, da se uzčuvamo po njem laglje od grieha i zadobimo život vječni, hotio pribivati svedjer s nami, pribivajuć u presvetom otajstvu oltarskome živ i čitav s božanstvom i s čovječanstvom, da ga moremo primati često u svetoj hostiji te po njem od Boga sve milosti zadobivati, koje se mogu želiti od njega: mislite si, rekoh, da kad se hostija pruža po ruci misnika onomu, koj se je u griehu usudio k oltaru žrtveniku pristupiti, Isus zbilja k njemu srdito progovori: Uzmi nedostojniče, jedi tielo moje i pij krv moju, ja ti ne zabranjujem, ali znaj svetogrdniče, znaj opačino, da primajuć me nedostojno u svoja prsa, primaš si vječnu osudu; ne izpraša tebi to svetotajstvo obilnost milosti, nego za osvetom proti tebi viče, te na te dolazi sva žestina moga prokletstva, koje se razilazi po svem tielu tvom, po svih silah, po svih udih i ćutilih tako, da u svih djelih u svakome ganuću i mjestu proklet od sada od mene ostaješ: (Qui manducat etc.) Oh strahovita glasa! Oh strašne kazni!

I sad mi jedna tužna misao u pamet dolazi, od koje sav protrnjujem; pak zato mi je od potrebe zavapiti: Ah Bože! Tko zna, da li manjkaju medju nami takvi nevoljni prokletnici i osudjenici? Pijanci, koji još vatrom užeženom pitjem u srcih svojih dolazite žrtveniku, da u poganu dušu primite svetu hostiju! o vas govorim. Govorim o vas osvetitelji i nenavidljivci, što zlobu i osvetu nosite u srcih proti iskrnjemu svomu! Psovači i proklinjači, vi koji rado mrmljate te zlo svako na jeziku iznosite, o vas govorim! Govorim k vam o vi lakomci, koji ste tudje grabili, nepravde činili i svetkovine tratili! S vami govorim o bludnici, koji ste svojimi nečistoćami i zrak okužili, koji ste svako mjesto opoganili svojimi požudami i svaki razgovor onepoštenili svojimi riečmi. Koliko ste putah takove svoje griehe izpoviedali, govorili ste, da nećete više griešiti, pa gdje je istinitost vašega pokajanja, vašega obećanja, kad ste svejedno u zloćah svojih napredovali? Sad vas pitam, što se ima suditi o vašoj izpoviedi i pričešćanju, kakvom ste jih pristojnostju obavili? Ah ako mi sami ne odgovarate, odgovara za vas sv. Augustin kakva su bila vaša pričestjanja veleć: (Mutet vitam, qui vult accipere vitam; nam si non mutet vitam, ad juditium accipit vitam.... et magis ab ipsa accidetur, quam vivificatur. Serm. 1. de temp.) Nek promieni život, veli, koj po svetoj pričesti želi primiti život; jer ako ne promieni života, primit će po njoj osudu smrtnu te od života božanstvenoga, koj u ovome svetotajstvu sastoji, primit će smrt vjekovječnog izgubljenja. Grešnici u griesih otvrdnuti, što govorite?! Morete li ne protrvnuvši i ne promrvši u srcu, toli strašne rieči čuti? Ah! kako se bojim, da su mnogi k ovomu žrtveniku pristupiv na pričest, primili odsudu vječnoga izgubljenja po tom božanstvenom otajstvu i s hostijom zajedno proždrli strahovito prokletstvo božje, te tako prokleti odavle otišli, prokleti se kući vratili i prokleti sada stoje! Oh! koliko se je toga za se ponajprije, pak i za mnoge druge bojim! Buduć da jih nije malo, kako se misli, nego mnogo i premnogo, kako veli sv. Augustin, koji nedostojno k božjemu žrtveniku pristupljuju i svetogrdno se pričestjuju te po pričesti na mjesto života osudu vjekovečnoga prokletstva primaju: (Quam multi de altari accipiunt et accipiendo moriuntur) (Tract. 26 in Joan.) Krstjani dakle dragi! da ne upanete u ovu nesreću, pristupajte na pričest s onom pripravom, o kojoj sam vam do sad u više govorah kazivao. Ne šalite se, predragi moji! ne valja na pričest u nesviesti dolaziti, nego dolaziti s podpunom pripravom to jest pravom bogoljubnostju dobro si očistiti dušu po pokori i valjanoj izpoviedi. Rekoh, valjanoj izpoviedi, jer nije dosta doći samo pred misnika, već valja podpuno izpoviediti griehe svekolike; pa nije dosta niti griehe izpoviediti i reći ustmi: kajem se i obećajem u napredak više ne grešiti, nego takvo kajanje ima biti istinito i baš od srca; srce uprav valja da bude pokajano, srce valja da na griehe istinito mrzi te da učini stalnu odluku prije umrti i svako zlo pretrpiti, nego samo jedanput unapred Boga uvrediti: inače su izpoviedi svetogrdne, inače vam ovaj božanstveni kruh neće biti hrana života, nego otrov smrti vječne!

(Hrvatske pučke propoviedi, Dio III., Zagreb 1862., str. 192-199)