Duhovna lirika utorkom 64

Rikard Jorgovanić

BLAGOSLOV

Preko polja leti konjic,
   Na njem junak sjedi,
Zastirući rukom oko
   U daljinu gledi.
Ne diže se ono magla,
   Što ju vihor svija,
Već je magla, što ju riga
   Plamenova zmija.

»Zveči, sabljo, ljuta sestro,
   Žrtve danas dosti;
Strašno li će na tvoj zamah
   Zaškrgutat kosti.
Nikoj kralj se ne će takvim
   Grimizom odievat,
Kakav li će jošte danas
   Na tebi mi sievat!«

Brzo reko — brže teko —
   Brže od gromova,
Među čete iznenada
   Banuo vragova.
Kano klasje polegoše,
   Kuda junak staje,
Kano krst se sablja njegva
   Nad njimi još sjaje.

A gle tamo, gdje je krvi
   Uprav do pojasa,
Sad se netko težkom mukom
   Uzdižući glasa:
»Ne htjedoh li prije — sada
   Tvrdim, junak da si,
Samo hitro, neka ti je,
   Uzmi ju i spasi.

Bijah lȕda, kad sam želji
   Opiro se tvojoj,
Ne htijuć te za ženika
   Miloj kćeri mojoj.
No da mirna s ovog svieta
   Dušica mi krene,
Blagoslovit će vas ruke
   Moje satrvene — —«

Preko neba leti oblak,
   Junak preko polja,
Radostan mu obraz bio,
   Slobodna mu volja;
Izpred njega buji cvieće
   I slavuljak slovi,
Iza njega krvca teče,
   Grakću gavranovi.

Ne bje dugo — on se vrati,
   A na polje bojno,
Al mi gleđi, nešto nosi
   Izpred sebe vojno;
Il je anđel svetokrilac,
   Ili vila blaga:
Nit je vila, nit je anđel,
   Već junaku draga.

Gdje je krvi do pojasa,
   Ondje oba staju,
Te se starcu ranjenomu
   Nizko naklanjaju:
»Veliki su naši griesi,
   Veća milost tvoja,
Molimo te blagoslova
   Poslie tužna boja.«

»Samo bliže, mila djeco,
   Glave sastavite,
Trudne li su moje ruke,
   A časovi hite« — —
Bljesnule ti oči starca,
   Kada ovo reknu,
Shvati sablju, pa ti njome
   Preko glavâ sjeknu.

Ko dva cvieta od kosiera
   Izpred starca pusta
Pale glave — i u padu
   Sljube im se usta ...
»Blagoslova, blagoslova
   Eto vama dosti,
I za vrane gavranove
   Izdajničke kosti!«