J o s i p ,
po milosti Božjoj i svete apostolske stolice nadbiskup i metropolita vrhbosanski, svim vjernikom koji su u ovoj nadbiskupiji vrhbosanskoj, blagodat i mir od Boga Otca našega i Gospodina Isusa Krista.
1. Sluga Božji Mojsij stavivši zakon Božji na srce narodu izraelskomu, koji je vodio u obećanu zemlju, reče: “Svjedočim vam danas nebom i zemljom, da sam stavio pred vas život i smrt, blagoslov i prokletstvo; zato izaberi život, da budeš živ ti i sjeme tvoje, ljubeći Gospodina Boga svojega, slušajući glas njegov i držeći se njega, jer je on život tvoj i duljina dana tvojih” (Deut. 30, 19. 20). “Ako li se odvrati srce tvoje i ne uzaslušaš, ... javljam vam danas, da ćete zaista propasti” (Deut. 30, 17. 18). Kao što Mojsij, koji je bio slika našega Gospodina, govoraše narodu izraelskomu, koji je predstavljao narod kršćanski; tako isto i naš Spasitelj i svim nam na srce stavlja, da je on život, i da neće onaj umrieti, koji njegovu rieč sluša: Zaista, zaista vam kažem: tko održi rieč moju, neće vidjeti smrti do vieka (Joa. 8, 51). A s druge strane ne sakriva ni strašnih istina, nego ih očito i javno propovieda, i svim, koji mu ne vjeruju ili njegovih zapoviedi ne drže, naviešta, da će umrieti u svojih griesih, i da će biti osudjeni u pakao, gdje je plač i škripa zubi. Ali većina ljudi ne sluša glasa Gospodnjega, ne drži njegovih zapoviedi, te stupa širokim putem propasti. Zato sv. naša mati crkva, zabrinuta za naš spas, prem nas uviek odvraća od stranputica, koje vode u propast, najizdašnije to ipak čini u sv. korizmeno vrieme, kada i ona sama najviše radi za spas griešnika i Gospodin Bog obilatije milosti dieli i najvećemu griešniku u svrhu, da se obrati. Vriedno je zato, da ozbiljno bar sada izpitamo, što je ono, što najviše ljude upropašćuje i u pakao strmoglavljuje, da se pravednici utvrde u svojih stazah, a griešnici da zaustave svoje korake, ter se sa stranputica vrate natrag na pravu stazu, koja vodi u nebo.
A znate, što najviše ljudi dovodi u pakao? Sv. Alfonso Ligori, koji je skroz dobro poznavao ljude i njihove opačine, tvrdi, da su osobito četiri grieha, kojimi ljudi najviše vriedjaju Boga i na se navlače srčbu njegovu na ovoj zemlji ter ga sile, da ih poslie smrti strmoglavi u pakao, a jesu ta četiri grieha: mržnja, psovka, kradja i grieh nečisti. To su četvera vrata, kroz koja veći diel osudjenika dolazi u pakao. De promotrite ozbiljno strahotu tih grieha i sve što nas može od njih odvratiti, da se za vremena svi obrate, koji god stupaju širokom stazom propasti, da ih smrt ne nadje nepripravne i otvrdnule u griehu.
2. Prva su paklena vrata mržnja. Kao što je nebo kraljestvo ljubavi, tako je pakao kraljestvo mržnje. Liepo veli sv. Augustin: Samo po ljubavi razlikuju se sinovi Božji od sinova vražjih. Kada bi u paklu osudjenici mogli ljubiti, uza sve muke što ondje trpe pretvorio bi im se pakao u nebo, kao što bi se nebo pretvorilo blaženim u pakao, kada bi im se mogla uzeti ljubav. Naš Gospodin, koji je s neba došao, da razruši kraljestvo djavolsko, kraljestvo mržnje, da svoje učenike i vjernike odvrati od toga kraljestva ter ih uvede u svoje kraljestvo ljubavi, rekao im je: Po tom će svi poznati, da ste moji učenici, ako uzimate ljubav medju sobom (Joa. 13, 35). A da odvrati od nas Gospodin Bog svaku mržnju, koja vodi u pakao, i zabranio nam je opirat se zlu i osvećivat se onomu, koji nam zlo čini, i zapovjedio nam je, da ljubimo iste neprijatelje svoje. Trebalo je ugušiti plamen biesneće mržnje i zauzdati i ukrotiti razvraćenu sklonost osvete. Tko se lahko zadovoljava time, da se toliko samo osveti, koliko mu je krivice i nepravde učinjeno? Ne vidi li se, gdje ljudi, malo samo uvriedjeni, ne zasićuju se, da svojim protivnikom i veće zlo za manje vrate, nego žedni krvi za tim idu da ih ubiju? Sudite sami. Oni vas uvriediše neznatno, jednoć samo, ne iz zlobe već iz nesmotrenosti, pred jednom ili nijednom osobom; a vi? a vi im vraćate stostruko, i to promišljeno, zlobno, strastveno; vi im vraćate svaki dan, svakom sgodom, kroz sav život, poslie iste njihove smrti; vi im vraćate pred svim svietom, svagdje, osobito pred onimi, pred kojimi treba da uživaju dobar glas, a to zato samo da im uzmognu škoditi; vi im prišivate gdje samo možete zlobu, opakost, nevjernost, izdajstvo; vi ih upravo ubijate oduzimajuć im malo po malo sve ono, čim su živili u obitelji, družtvu, gradu, pokrajini, državi. A ne biva li često, da tko za rieč uvredljivu, za malu stvar kavgu zameće, koja se tučnjom nastavlja a ubojstvom svršava?
Zato je Bog, da tomu zlu doskoči, pridržao sebi osvetu, a nam zapovjedio, da ljubimo iste svoje neprijatelje; da dobro činimo onim, koji na nas mrze; da molimo za one, koji nas progone i ruže. Moja je osveta i ja ću vratiti u vrieme, reče Bog (Deut. 32, 35). Tko god se dakle usudjuje svojim neprijateljem osvećivati, taj dira u Božja prava; taj da obrani svoju prividnu čast, nogama gazi pravu čast Božju; taj se proti svakomu razboru i proti svakomu pravu nameće za sudca izmedju sebe i izmedju bližnjega svoga, odmah ga kao krivca osudjuje i na njem strašnu kaznu ovršuje, kakova se nigdje na svietu ne odmjeruje ni za velike prekršaje. Prava čast dobra katolika jest slušati Boga, pokoravati se zakonu njegovu, ne oglušit se na glas njegov, koji nam govori, neka osvetu pripustimo njemu, koji nas voli kano zenicu oka svoga; Tko u vas dira, dira u zenicu oka moga; njemu, komu je toliko do naših stvari, do našega dobroga glasa, do našega poštenja, do našega života tjelesnoga i duševnoga stalo, te onomu i paklom prieti, koji na nas mrzi te nam naše stvari ili naš glas ili naše poštenje otima, koji nas progoni ter nam u pogibelj stavlja život naš bud duhovni bud tielovni.
Gospodin naš u svojoj neizmjernoj dobroti išao je još dalje te je odlučio kraj učiniti svakoj mržnji; a da to postigne, zapovjedio nam je, da ljubimo neprijatelje svoje; zapovjedio nam je prije nego će muku i smrt za nas podnieti, u oči onoga dana, kada će za nas na drvu križa ušljed prestrašnih boli umrieti, da se mi svi bez iznimke među sobom ljubimo. Zapovied je to Gospodnja, volja je to Božja. Kad je stari Jakob mislio, da je došao čas njegove smrti te se pobojao, da će Josip zamrziti na braću svoju i progonit ju, što su ga bili prodali, znate što mu je poručio po istoj toj braći njegovoj? Kada braća Josipova pred njega stupiše, rekoše: Tvoj otac i naš otac već blizu smrti poručuje ti preko nas: “Zaklinjem te, da zaboraviš opakost braće svoje” (Gen. 15,17); zaboravi, sinko moj, opakost braće svoje; zaboravi, što te htjedoše ubiti, što te u tudj sviet prodaše; zaboravi njihovu nevjernost, njihovo izdajstvo. A Josip spominjuć se otca svoga, koga je ljubio kao što je i od njega bio ljubljen, i duboko ganut proplače i zagrli svakoga od svoje braće, koja ga htjedoše upropastiti, i obaspe ih sve obilatimi dobročinstvi. I naš Gospodin, koji nam je više nego otac, upravo u čas, kada se spremao da podje u smrt na križu baš za naše griehe, ganutljivim glasom poručuje nam preko svojih apostola: Dječice, još malo sam s vami. Što l’ da će nam u to malo zadnjih časova poručiti? Dječice, zapoviedam vam, da se ljubite medju sobom. Ovo je zapovied moja, da se ljubite medju sobom, opetovno nam poručuje. O koliko puta se dogadja, vapi sv. Toma iz Vilanove, da nas tko uvriedi, a mi mu na molbu ili rieč kojega prijatelja opraštamo; a eto Bog nam to zapovieda, a mi nećemo da učinimo? Eno sv. Pavao piše u okovih iz Rima u Kolosu Filemonu te ga moli, neka bi oprostio svojemu robu Onezimu, koji je Filemona okrao i pobjegao u Rim (gdje ga je sv. Pavao obratio, jer je još bio poganin), i neka bi ga opet primio: “Molim te, piše mu Pavao, za svojega sina Onezima, kojega rodih u okovih svojih ... Ti ga, to jest, svoje srce primi ... ne više kao roba, nego više od roba, brata ljubeznoga ... Ako dakle držiš mene za svoga drugara, primi njega kao mene. Ako li ti u čem skrivi, ili je dužan, to na mene zapiši. Ja Pavao napisah rukom svojom, ja ću platiti: da ti ne rečem, da si sam sebe meni dužan”. I Filemon primi Pavlu za ljubav Onezima. A gle naš spasitelj na svoja sveta usta govori nam: Ljubite se medju sobom, ljubite neprijatelje svoje; on nam to poručuje u čas, kada je pošao za nas na križ, da bude na nj za nas prikovan, na kojem je i naše neprijatelje u strašnih mukah duhovno rodio te nas moli, da ih zato primimo u ljubav kao njegovu Srcu mile i drage, kao njega sama, i da na njega zapišemo, ako su u čem nam krivi ili ako su šta nam dužni, jer je on njihove krivnje na se uzeo i njihov zadužni list na križ prikovao; a sjeća nas ujedno i na to, da smo mi tim više dužni njemu za ljubav ljubiti neprijatelje svoje, što smo mi i sami sebe njemu dužni, jer je on nas svoje neprijatelje po svojih mukah i po svojoj smrti s Bogom izmirio: on nam sve to poručuje, a mi nećemo da ih ljubimo.
Ali znajte, braćo, da vam ne stoji na volju, hoćete li nećete li oprostiti neprijateljem svojim, hoćete li nećete li ih ljubiti. Pamtite što veli sv. Ivan Zlatousti: Tko drugim oprašta, sebi oprašta. Pamtite što sam Gospodin govori: Ako opraštate ljudem griehe njihove, oprostit će i vam Otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudem grieha njihovih, ni otac vaš neće oprostiti vam griehe vaše (Matth. 6, 14. 15). Pamtite što sv. Augustin tvrdi: Kojim će licem moći onaj oproštenje grieha zadobiti, koji ne sluša ovoga, koji zapovieda, da treba oprostiti? Nas nitko ne može uvriediti onako, kao što smo mi Boga uvriedili. Kako dakle smije onaj očekivati, da će mu Bog oprostiti puno veće griehe, koji bratu svomu neće da oprosti mnogo manje grieške? Ne zaslužuje dakle milosrdja Božjega, koji ne čini milosrdja bližnjemu.
Tko ne ljubi neprijatelja, očito pokazuje, da ne ljubi ni prijatelja onako, kako Bog zapovieda. Recite mi, zašto treba ljubiti prijatelje? Zato, što ih je Bog stvorio na svoju sliku i priliku; zato što ih je Gospodin Isus na drvu križa svojom dragocjenom krvlju odkupio; zato što ih je je Duh sveti posvetio tako te su hram Duha svetoga; zato što su baštinici kraljestva nebeskoga, ukućani Božji, gradjani nebeski. A nisu li i neprijatelji naši sve to? I tako tko ne ljubi neprijatelja, očito pokazuje, da on ni prijatelja ne ljubi radi Boga, nego radi sebe.
De podignite još pogled svoj na križ; glete, gdje Sina Božjega za nas njegovi neprijatelji zlostavljaju; jesu li i vaši neprijatelji vas tako i toliko zlostavljali? Pa kako im se je ostavio? Otče, oprosti im! Čujte, koli ga strašno ruže i psuju; jesu li i vaši neprijatelji istom biesnoćom na vas ustali? Pa kako im se je osvetio? Otče, oprosti im! Jeste li vi svetiji, neviniji od presvetoga Isusa? Jesu li vaši neprijatelji okrutniji, nezahvalniji od Židova? Pa kako im se je osvetio? Otče oprosti im!
3. Ta nepojmljiva dobrota Isusa ganula je istina premnoge, te su upravo od srca oprostili svojim neprijateljem; ali nije li ih puno, koji ne samo ne opraštaju neprijateljem svojim, nego se još pridružju i neprijateljem Isusovim ter im ga pomažu ružiti i psovati, čim si širom otvaraju i druga paklena vrata, kroz koja premnogi putem psovke u pakao dolaze. A jest psovka uvredljivo, porugljivo govorenje proti Bogu, protivno hvali Božjoj. Kao što čovjek može u srcu hvaliti Boga, tako ga može tko u srcu psovati; nu za pravu psovku hoće se, da se upravo govori uvredljivo, porugljivo proti Bogu. Znate li, kakav je to grieh? Neću vam ja kazati, nego neka vam kaže sv. Jeronim, koji naprosto tvrdi ovo: “Ništa nije strašnije od psovke; jer je svaki grieh manji, kada se psovki prispodobi”. Tako i jest. Svakim griehom vriedjamo Gospodina Boga, jer kršimo zakon, po kojem nam zabranjuje krasti, blud ili šta drugo činiti; jer vriedjamo stvorove, koji o Bogu ovise; nu psovkom podiže se čovjek upravo, ravno na Boga, ter mu koliko je do njega, oduzima božansku čast, oduzima mu vlastitost i svojstva božanska, oduzima mu savršenosti božanske, a prišiva mu toli nedostojne pridjevke, da ga snizuje izpod stvorenja. Nije onda čudo, što sv. Bernardin psovku zove djavolskim griehom, jer psovač poput djavla ustaje na samoga Boga. A i u tom je psovka djavolska, što ostali griesi kano da proizlaze iz slabosti ili neznanja prem griešna, dočim psovka izhodi iz opakosti te psovača čini opakim onakovom opakošću, kakova se jedino u paklu nalazi, gdje osudjenici proklinju Boga i sve što je njegovo.
Prema tomu skroz je naravno, da pravednu ruku Božju ništa toliko ne naoružava, koliko upravo psovka. Kad vidite gdje čitave pokrajine stradaju, gdje biesne ratovi, gdje bolesti zaraze, gdje se smrt udomi, znajte, da je tim nevoljam uzrok psovka, kojom bezbožni sviet našemu Gospodinu Isusu sad sve božanstvo a sad koju od božanskih vlastitosti uzimaju povodeć se za onimi, koji su mu se na križu rugali govoreći: Ako si Sin Božji, sadji s križa. Znamo za stalno, da tri zla upravo iz psovke proizviru: “Sbog psovka su glad i potresi i kuga”. Zato nas sv. otci podučavaju, da bi svi ljudi morali ustati proti svakom psovaču, da mu začepe usta i silom, pošto se zna, da Gospodin Bog strašna zla šalje sbog psovkâ ne samo na psovača, nego na sav narod. Sam Gospodin Bog zapovjedio je u starom zavjetu, da se pogubi svaki psovač; a sad samo čujte, kojim načinom ga je valjalo smaknuti. Bog govori: “Tko bi ružio ime Gospodnje, da se pogubi, sav narod da ga zaspe kamenjem” (Lev. 24, 16). Mogao se je psovač dati drugče pogubiti, zašto je Gospodin Bog htio, da ga sav narod kamenjem zaspe? Glasoviti i pobožni Segneri tumačeć to mjesto sv. pisma odgovara: Zato, da svi saznadu, da odstraniti psovača sa ovoga svieta nije dužnost samo pojedinih ljudi, nego da se tiče svih, pošto sbog psovkâ kazna stiže ne jednoga ili drugoga čovjeka, nego sav narod. Sv. Alfonso Ligori pripovieda ovo: Dok je pobožni kralj francezki Roberto molio Gospodina za mir u kraljestvu, odgovori mu Razapeti sa raspela, da u njegovu kraljestvu neće biti mira, dok iz njega ne izkorieni psovku. Gospodin prieti, da će uništiti ovo kraljestvo, u kojem vlada psovka: Opsovaše svetca Israelova ... zemlja vaša pusta opustošit će se (Is. 1, 4. 7).
Ah, braćo moja, de promislite jednoć zrelo, što radite, kada ružite Boga, kada podižete glas svoj proti Svemožnomu. Dok sva sv. mati crkva, razgranjena po svem širokom svietu, na usta svoje djece iz svih naroda kao u jedan glas jednim srcem i jednom dušom k Bogu vapi: Sveti se ime tvoje; eno psovačâ, koji zaoštrivši jezike svoje onesvećuju to presv. ime. Dok Otac nebeski uzvisuje Sina svoga Isusa Krista ter naredjuje, da se u njegovo ime pokloni svako koljeno, što je na nebu, na zemlji i pod zemljom; eno psovača, koji snizuje Gospodina Isusa, ne priznavajuć ga za Sina Božjega, nego huleći na njegovu božansku čast i grdeći ga ružnimi imeni, prem ne ima drugoga imena osim imena Isusova, u koje se čovjek spasava. Dok u nebu andjeli Božji od straha i počitanja prikrivaju lice svoje i kliču: Svet, svet, svet Gospodin Bog Sabaot; eno psovača, koji iz opake duše svoje vade otrovne striele svoje, da pogode istoga Boga. Zaista ništa nije strašnije od psovke; jer je svaki grieh manji, kad se psovki prispodobi.
A da psovači taj najveći grieh ako je moguće još povećaju, ili bolje da vrata paklena psovkom otvorena još širom otvore ter širokim putem podju u pakao, je li vam istom trebam kazati ili je li vam mogu, je li vam smijem navesti onu ružnu rieč, koje sv. Pavao ne da kršćanom izustiti, a koju oni sa svakom psovkom zajedno spajaju i proti Bogu izriču toli često, ter i djeca tu rieč psujuć izriču, koje apostol ni odrastlim ne dopušta izgovoriti?
4. Ako je psovka, hula na Boga najveći grieh po sebi, to je nečisti grieh najveći po svojih pošljedicah, jer se čovjek po njem najvećma od Boga udaljuje te najviše ljudi u pakao dolazi upravo sbog nečistog grieha; zato su nečisti griesi najširja paklena vrata. Što da vam kažem? Ne varajte se, govorim vam sa sv. Pavlom apostolom (1. Cor. 6, 9. 10), ni bludnici, ni preljubočinci ... kraljestva Božjega neće posjedovati. A sada sami sudite, ne dolazi li najviše svieta upravo po tom griehu u pakao. Ja bih vam mogao kazati sada sa sv. Remigijem: “Izuzev djeccu, od odraslih malo ih se spasava sbog bludnoga grieha”: a sada sa sv. Bernardom: “Ovaj grieh kano da sav sviet poteže na kaznu”; mogao bih sa sv. Izidorom tvrditi: “Rod ljudski više se po bludnosti podvrgava djavlu, nego li po ostalih griesih”; mogao bih sa sv. Jeronimom zavapiti: “O paklenoga ognja bludnosti, kojoj je tvar proždrlost, kojoj je plamen oholost, kojoj su iskre ružni razgovori, kojoj je dim sramota, kojoj je konac pakao”; volim se ipak pozvati na vaš sud, da se prestrašite od toli strašnoga grieha te ga se čuvate. Po svakom smrtnom griehu zaslužuje se pakao. A sada brojite ako možete griehe bludne, u koje ljudi padaju, te ih prispodobite sa brojem grieha ostalih vrsti, pa ćete se osvjedočiti, da dok ljudi u hiljade grieha bludnih padaju, ne padaju u griehe drugih vrsti ni iz daleka tako često; odakle slobodno zaključite, da najveći diel osudjenika dolazi u pakao upravo sbog bludnih grieha. Pak zbilja kradljivac ne krade svaki dan; razbojnik ne ubija ni svake godine čovjeka, nego možda kroz sav svoj razbojnički život dva tri čovjeka; kartaš psuje i huli na Boga, samo kada ga sreća ostavi; pijanac se opija u stanovite dane; nu bludnik on je sav i uviek sav u griehu: misli, želje, predstave, pogledi, razgovori, čini toli se jako opetuju u svako vrieme te se on ne zna iznaći niti zna navesti broja svojih grieha. A gdje su drugi griesi skopčani s timi? Zaveo si nesretnicu, a ona gledala usmrtiti plod svoj, čim ga je lišila i života vremenitoga i života vječnoga, ako joj to pošlo za rukom. Tvoji su to takodjer griesi, kano što su i tvoji griesi sve sablazni odatle nastale, svi nemiri odatle prouzročeni, sve štete odatle proiztekle, sve mržnje odatle potekle, a često i ubojstva odatle proizašla. A sada još pridodajte, da se po bludnom griehu bludnici najviše udaljuju od Boga, jer im ta strast ne da ni misliti na Boga te na nj zaboravljaju; da se bludnikom najvećma razum potamnjuje po bludnih griesih, pošto bludnost ne samo neće da sluša razuma, nego neće ni da ga čuje te se jedino od strasti dade voditi; da bludnici ni ne drže za griehe svoje griehe, pa zato niti se mole Bogu, da ih se rieše, niti se čuvaju griešnih prigoda, nego još ih traže; da se bludnici najteže na smrtnoj postelji obraćaju: onda, kada sve to imate na pameti, lahko sami uvidjate, da se zbilja najveći diel ljudstva sbog bludnih grieha gubi i da su ti griesi najširja vrata paklena, sve da i ne pomislite na to, da se bludnici ili ne izpoviedaju nikada, ili da je od zlo obavljenih izpoviedi sigurno većina sbog bludnih grieha.
Razmišljavajući Ozej prorok o ljudih iz naroda izraelskoga, koji su se bili odvratili od Boga po svojih griesih zavapi: Ne upravljaju svojih misli na to, da se vrate k Bogu svojemu. Što l’ da učiniše, da će otvrdnuti i uztrajati u svojih griesih; što l’ da ih drži, da ne slušaju Boga, koji ih na pokoru poziva; što l’ da ih zaustavlja, da se neće da vrate k Bogu svojemu? Ozej sam na to pitanje odgovara: Ne upravljaju svojih misli na to, da se vrate k Bogu svojemu, jer je duh bludnosti u njihovoj sredini. A dokle će ih dovesti taj duh bludnosti? Dotle, nastavlja Ozej prorok, da Gospodina ni ne poznavaju: Ne upravljaju svojih misli na to, da se vrate k Bogu svojemu jer je duh bludnosti u sredini njihovoj, i Gospodina ne poznavaju. Jest, ne poznavaju ga, jer naumice zatvaraju oči svoje pred svakom mišlju, koja bi ih mogla sjetiti na Boga ter ih obratiti. A Gospodin Bog razsrdjen, što ga tako ostaviše, za kaznu udaljio se od njih, kako spominje isti prorok (Os. 5, 4-6). Zato ovako govori Gospodin Bog na usta Ezekije proroka: Što si me zaboravila i bacila me za ledja svoja, zato ćeš i ti nositi bludnost svoju (Ez. 23, 35).
I zaista, kako nas sv. pismo uči, za nijedan drugi grieh nije tako strašno Bog javno kaznio rod ljudski kao upravo za bludne griehe. Sodomu i Gomoru i druga dva grada uništio je Bog sbog bludnih grieha ognjem s neba tako te je isto kamenje pretvorio u prah i pepeo. I dan danas je ovdje pustoš, tako te isti plodovi na oko liepi iz nutra su puni pepela. Za vrieme Noevo, kada je od postanka roda ljudskoga već bilo proteklo hiljadu šest stotina i pedeset i šest godina, uzevši u pamet, da je sviet onda dugo živio, moralo je bezbrojno množtvo naroda biti na svietu. Pa ipak sav taj sviet uništio je Bog sbog bludnih grieha, osim osam ljudi, potopom uz tri okolnosti, koje pokazuju kako strahotu bludnoga grieha, tako i mržnju Božju na taj grieh. Dok se Gospodin Bog u izvadjanju mnogih svojih djela osobito kazna služi često angjeli, glete tu sam kazni, da nebi tko pomislio, da je taj obćeniti potop nastao naravnim kakvim načinom: Evo, govori Bog Noju, privesti ću vode potopa na zemlju, da pogubim svako tielo. A da nebi Noe ili tko od njegovih, koji su bili za vrieme potopa u ladji, od sažaljenja još koga drugoga primili u ladju osim njih osmero, koje je Bog htio spasiti od potopa, sam Bog je opet bio, koji je Noja iz vana zatvorio, kako svjedoči sv. pismo: toli je jako mrzak bio grieh, što ga ljudi za ono vrieme počiniše. Druga okolnost jest, da je Bog uništio sve ljude na svietu osim rečenih osam, i zato da je Bog potopio i najviša brda pod nebom, tako da je voda petnaest lakata došla iznad brda, pošto ih je pokrila, i da je stajala povrh zemlje sto i petdeset dana, te je izginulo svako tielo živo na zemlji; i ljudi i stoka i što god gamiže, i ptice nebeske, sve iztriebi se sa zemlje: toli strašan je bludni grieh. Uništio je Bog čovjeka, jer je bludno sagriešio, a uništio je i sve drugo na zemlji, jer uništivši onoga, sbog koga je sve na zemlji, nije imalo ni ovo više razloga da obstoji na svietu. Treću napokon okolnost izriču ove rieči, kojimi sam Bog izriče strahotu tih grieha, sbog kojih je potop poslao; a jesu te rieči: “Taknut od boli u dnu srca, reče: Iztriebit ću čovjeka, koga sam stvorio, sa zemlje, od čovjeka do životinja ... jer mi je žao, što sam ih učinio” (Gen. 6, 6.7). Strahota! Nikada se ne čita, da je Bog tako govorio, kada je druge griehe kaznio. A govorio je tako zato, da ljudi spoznaju, koli su ružni i strašni bludni griesi i da se svi ljudi svih vremena osvjedoče o strahoti toga grieha ter se ne dadu ničim zavesti na bludni grieh.
5. A ako je bludni grieh već sam po sebi toli strašan grieh, ne biva li time još strašniji, što se k njemu često pridružuje i drugi grieh, kradja, po kojoj si i samoj premnogi vrata paklena širom otvaraju? Čudnovato! Svi govore, da su pošteni ljudi, a opet se svi tuže na nepravde, koje se čine. Odakle tolike nepravde uz tolike pravedne i poštene ljude? Odatle, što zaista strašne nepravde premnogi čine te izpričavaju svoje nepravde nuždom, dočim tudje nepravde iztiču. Svakako se odatle vidi, da sbilja u svietu strašne nepravde postoje, a po tom da su one i te tako široka vrata paklena; jer ako svatko svoje nepravde i izpričava, ne izpričava ih Bog, koji na usta sv. Pavla apostola govori: Ni kradljivci ni otimači neće kraljestva Božjega posjedovati (1 Cor. 6, 10). Ako kradja i nije najveći grieh, a ono je najpogibeljniji, kako tvrdi sv. Antonin, a i zdrav razum to potvrdjuje; jer kod drugih grieha dosta je skrušena izpovied da ih se tko oslobodi, dočim za kradju nije dosta nego je nuždno, da se ukradena stvar natrag povrati, i tko toga ne čini, ne opraštaju mu se griesi. Samo ako tko ne može povratiti, onda mu se kaže, da mu se opraštaju griesi, ali ipak pod pogodbom, da ukradene stvari ili novce povrati, ako i kada uzmogne. A upravo ta dužnost čini taj grieh najpogibeljnijim, jer ih je malo, koji nepravednim načinom nagomilaju bogatstvo, a onda da ga povrate, i tako gube dušu svoju.
A sada pomislite, koli se jako otegoćuje tim nesretnikom obraćenje time, što im Bog ne uslišava nikakovih molitava osim ako ih u tu svrhu obavljaju, da se obrate i da primu jakost ter uzmognu svoje dužnosti sve osobito tu dužnost izpuniti, da tudje povrate. Evo kako Bog po Izaiji proroku govori: “Kad širite ruke svoje, zaklanjam oči svoje od vas; a kad množite molitve, ne slušam. “A zašto je milostivi Bog toli strog? Evo vam razloga, jer, nastavlja Gospodin Bog, ruke vaše pune su krvi (Is. 1, 15), to jest pune su nepravde, pune su tlačenja i nevolja uzročenih bližnjemu. Tko vara siromaha, čovjek je krvi, kano što su si braća onaj, koji krv prolieva i onaj koji najamnika vara. Ako će Bog bez milosrdja suditi onomu, koji nije imao milosrdja sa bratom svojim, kako li će negdje suditi onomu, koji bližnjemu svomu još otima?
Koli su široka vrata paklena kradja, razabire se i odatle, što je pohlepa za novcem koren svih zala, kako veli sv. pismo, tako te ne ima ni jednoga zla, koje ta pohlepa ili ne zametne, ili ne rodi, ili ne hrani, kako tvrdi sv. Valerijan. Dok druge strasti obećavaju po jednu stvar, koja se strastvenu čovjeku mili, ta pohlepa obećaje, da se njome može zadovoljiti svim strastim. Zato se i veli da se novcu pokorava. To je strast, koja razdvaja najbliže rodjake; strast, koja oblačeć se u sliku razboritosti ne tjera stid u lice, već dovodi do tašte slave; to je strast, kojoj se djeca od malenih nogu uče ne kano strasti već kao krieposti i sreći, jer su čula razlagati roditelje, koli su sretni, koji imaju puno novaca i vremenitih dobara, a koli su nesretni, koji ih ne posjeduju; to je strast, koja ne kaže nikada dosta, strast, koju i te kako pakleni dusi podržavaju, jer znaju, da se po njoj pakao veoma napučuje.
6. Naš Gospodin, koji je put, istina i život, hoteć nas sačuvati od vječne smrti i dati nam život vječni; hoteć nas sačuvati od svake bludnje i sa stranputica nas privesti na put istine, koji vodi u život vječni, evo što nam na srce stavlja: “Udjite na uzka vrata (u život vječni); jer su široka vrata i širok put što vode u propast, i mnogo ih ima, koji njim idu. Kao što su uzka vrata i tiesan put što vode u život, i malo ih je, koji ga nalaze” (Matth. 7, 13). A vidjesmo, da su osobito četvera vrata, kroz koja većina osudjenika u propast ide: mržnja, psovka ili hula, nečisti ili bludni grieh ter kradja. To su griesi, kojimi ljudi najžešće Boga vrijedjaju najvećma njegovu srčbu izazivaju, život vječni gube te se u pakao strmoglavljuju. Kada nastane oluja i bura na moru ter je pogibelj, da se brod slomi, a putnici izgube, pa kada glavar broda povikne: Ljudi, bacite sve svoje u more, samo da se brod sačuva i vi spasite život svoj, onda nitko ni za čas ne pomišlja, koli su mu potrebne stvari, već ih sve baca u more, bile mu inače i ne znam kako drage, samo da si život spasi. Tako je i vaš život vječni, tako su i vaše duše u pogibelji, da se izgube, i evo Gospodin Bog po svojih prorocih i apostolih i po svojoj sv. crkvi vam dovikuje, da ćete se izgubiti, ako ste oterećeni onimi griesi, koji vas širokim putem vode u propast na četvera gore opisana vrata, a da ćete spasiti dušu svoju, ako s nje skinete i od sebe odbacite teret tih grieha, jer ljubeći bližnjega i slaveći Boga, ter čuvajući se tudjega a sebe sama uzdržavajući u sv. čistoći bit ćete obučeni u svadbenu odjeću, kojim je prosta laž na uzka vrata, kroz koja ćete tako odjeveni doći u kraljestvo nebesko, pripravljeno vam po zaslugah Isusovih od njegova Otca nebeskoga, s kojim on u jedinstvu Duha svetoga živi i kraljuje Bog po sve vieke vjekova. Amen.
Ovaj na puk upravljeni pastirski list neka se po svih župah puku pročita prve korizmene nedjelje.
U Sarajevu na blagdan presv. Imena Isusova dne 17.siečnja 1892.
† Josip, v. r.
nadbiskup vrhbosanski.
Izvor: http://www.josip-stadler.org/
Prigodna propovijed na Pepelnicu preuzvisenog gospodina Perica: Nepravdu podnositi (arhiv).
OdgovoriIzbriši