subota, 13. veljače 2016.

Za parvu Nedilju Korizmenu


RAZGOVOR XVIII.
Za parvu Nedilju Korizmenu.
OD GRIŽNJE DUŠE.


Hæc omnia tibi dabo, si cadens adoraveris me. Mat. 4.
Sva ova dati ću tebi, ako padavši klanjati se budeš meni.

Veliko bi doisto obećanje, veliko bi nuđenje, koje Vrag pakleni, kako govori Vanđelje sveto današnje, Isusu u pustinji činjaše. Nudiše mu sva kraljevstva Svita: Hæc omnia tibi dabo, ter zašto? Za sam jedan poklon: Si cadens adoraveris me. Darežljiv doisto mnogo biaše. Ali upitati ćete možebit vi mene, da kako nuditi mogaše on vas koliki Svit, jedali bi istoga gospodar? Bi na nikoi način ciću oblasti, koju varhu duša čovičanskih imaše tada, jere veći dio naroda u Bogove virovaše krive. Ovako i s nama čini o Karstjani moji ovi Vrag pakleni. Obećuje on nama svakaka dobra na ovome Svitu, sriću, bogastva, naslađenja, i časti, ako samo služiti ćemo njemu. Ali eh koliko bezumni smo, ako njemu virujemo: prokleti, i nemili jest on lažac, koi svoim obećanjem ne ište drugo, i ne traži, nego u zlo nas dovesti, i za vik nesrićnu učiniti siromašku dušu našu. Ah srićna svaka ona duša, koja goruća u ljubavi svoga dragoga Boga marzi, i odurjava nepriatelja ovoga čovičanskoga naroda, njemu neviruje, za njegove dare nehaje, ter drugo ne ište, nego zadovoljiti volji Boga stvoritelja svoga. Ali eh koliko nesrićan je svaki oni čovik, koi njega sliduje, istome viruje, istome služi, ufajući se ovako srićan postati, i zadobiti ono, što prikoredna njegova želi volja. Jere ne samo privaren viditi će se, da, što gore je, obćutiti će za grihom čarv, koi nemilo grizti će duševnost njegovu. I ako stvar kakva odbiti bi imala grišnika od službe paklenoga Vraga, i od prokletoga griha, imala bi doisto ona smućna, ona žalost, on nemir, koga za učinjenim grihom obćuti takov u duši svojoj. Ter od ovoga ja danas govoriti nakanih vama, prosim marljivi posluh, i počimljem.

Dio parvi.

Stvar istinita je o Karstjani moji, da velike su već krat muke, koje obćuti žena u rođenja vrimenu. Ali dajući na svitlo dite svoje, i videći se majka jednoga sina, zaboravi za tako reći sve muke parvanje. Jam non meminit præssuræ propter gaudium. Kadi paka suprotivno događa se duši, kada grih kakav porodi: obćuti ona, istina je, u vrimenu poroda ugodnost kakovu, ali što? istom grih učini, takova oklopi nju žalost, i smućna, da zaboravi parvanju ugodnost: non meminit gaudii propter pressuram. Niti se je što čuditi tome, budući da polak nauka svetih Otaca neima muke veće na Svitu od zle duševnosti. Nulla pœna major mala conscientia, govori Izidor Sveti. Nulla pœna major mala conscientia. Riči su Bernarda Svetoga. Quæ pena major, quam interioris vulnus conscientiæ, ovako Ambros Sveti. A jedali ne potvarđuje ovo nami i pismo sveto? Sada u jednome Adamu, koi za grihom svoim plašio se je svakoga vitra, koga u zemaljskome čuo je Raju; i u jednome Kainu, koi za bratubojstvom plaši se na svako maknutje grane; i u jednome Lameku, koi, akoprem od nitkoga upitan, spovida očito učinjeno od sebe ubojstvo. A što paka reći ću od jednoga Kralja Davida? Jedali ne bi on, koi hrabreno s desnicom svojom ubi strahovita junaka, i vojnika imenom Goliata? Jedali ne bi on, koi udavi Lave, razdri Medvide, i vindar poklam sagriši s Bersabeom Uriinom ženom, posta toliko potišten, da bojaše se istoga Stotinika svoga Urie. Ali što je ovo o Kralju, govori mu Ivan Sveti Krizostomo, jedali nisi ti Kralj? Nonne tu Imperator? Jedali neimaš vojnike podložne tebi? Jedali ne vladaš sabljom? Non gladii potestatem habes? Što se dakle boiš, akoprem Uria dosnao bi sramotu učinjenu sebi? Ne ne, sve to ne može smućeno umiriti za grihom Kralja Davida sarce: česa radi napriduje Krizostomo govoreći, nu vidite bratjo moja, i začudite se, koliko zlo je u smartnome biti grihu, kada Kralj se plaši vojnika, i podložnika svoga.

Postavna dakle ova tolika, i toliko jaka svidočanstva, reći ću vam, da ako gardoba smartnoga griha ne može zadosta maknuti grišnika, da prokletoga čuvao bi se griha, maknuti imala bi njega doisto grižnja ona, koju za grihom takov ćuti u duševnosti svojoj. Ali čujem, što mi odgovaraju grišnici. Oče ja svaki dan za tako reć moga uvridim Boga, i smartno sagrišim, ništa nemanje takav ne ćutim nemir u sarcu mome, ja mirno spavam, jim, i piem, i vesel sam u družtvu. Budući ovako, niti ja govoriti vama nakanio sam danas, da onima, koji stalno viruju, da Bog je, da je Pakao, i da Raj se nalazi, i da za postati nepriatelj Božji zadostan je grih jedan smartni, koi otira čovika od Raiske slave, i baca u strahoviti pakleni oganj. Ter jedali je moguće, da ovo smutiti ne može sarce vaše o grišnici? Jedali je moguće, da toliko slipi postaste, i neumni? A jedali ne razmišljate, da ista ova tihoća vaša drugo nije, nego pedepsa Božja, i očiti zlamen, da zapusti vas Bog? Izviše od kuda dolazi molim vas tihoća takova? Jere ufate se u vašu mladost, u zdravlje, i jakost, ter smart gledate daleko od vas jošte; ali kada nju viditi budete blizu, eh kako drugako tada misliti ćete; tada uzbuditi će se u vas one strašne misli, koje zakopane pribivaju u dubini sarca vašega. I da je tome tako, nu čujte priliku jednu istine ove.

Bi jedno vrime, kako govori pismo sveto Kralj jedan imenom Antioko ljuti nepriatelj, i progonitelj Židovskoga puka. Kolika zla, kolike svetogardnosti ne učini on u Jerusolimu gradu, i u njegovoj Carkvi! Ulize u grad s velikom vojskom, i pojde u Carkvu, ter iznese sve, što dragoga u njoj biaše: Oltar zlatni, zlatne svitnjake, i ostale zlatne posude. Pogubi neizbrojeni broj građana: uze njima sve, što dobroga u kući imahu svojoj. Posvoja blago grada onoga, i nemogući uzeti zidove, čini jih porušiti. Nebudući ovo zadosta njemu, usili narod on nesrićni od svoga pravoga odalečiti se Boga, ter njegovim krivim klanjati se Bogovom; česa radi na oltaru istome, na kome aldovi činjahu se poprie pravome Bogu, čini posaditi gnusnoga Boga jednoga, kome aldovati zapovi sada maljačnu dicu, sada oskvarnute divojke. Izviše izgori sva kolika pisma sveta, koja u njihovih rukah naći mogaše, i da njima zakon suprotivni onome, koga primi puk on od Boga na gori Sinaja; sva velim ova učini Kralj Antioko Izraelskome puku, i vindar u pogledu svega ovoga, nemir kakav ne obćuti u sarcu svome, bi svejer vesel, i ohol u mogućnosti svojoj na toliko, da hotjaše činiti brodove po zraku letiti, a kola, i kočie po moru voziti. Existimabat se præ superbia terram ad navigandum, pelagus vero ad iter habendum deducturum. Ali što? Dospi napokon i njegova poslidnja ura, leže na postilju, dozva k sebi Dvoranine, i Plemenitaše svoje, i znajući, da ima umriti, žalosno pogledavši njih, reče: Nunc nunc reminiscor, sada sada spominjam se ja. A česa tvoja jasnost, rekoše mu oko stojeći, jedali tolicih tvoih slavnodobitja. Ah ne ne, odgovori on, da zla, i griha, koja učinih u Jerusolimu, i njegovoj Carkvi. Nunc reminiscor malorum, quæ feci in Jerusalem. A jedali je vrime sada o Kralju, rekoše mu oni, misliti na turovne stvari? Ne ne, da potribno je sada misliti na ugodne, i vesele. Spomeni se o Kralju od tolicih pridobljenja, koja učini s mogućom desnicom tvojom. Spomeni se, da pod oblast tvoju postavio si Egipat; da oružjem pridobio si Izraelsko Kraljestvo: da Sirii akoprem tvardokorni postavio si jaram; jedali nisi ti on, koi uzdignuvši priveliku vojsku, napunio si s vojnicima, i oružjem svu koliku Aziu, ter istoj postavio zakone? Babilonia je tvoja, tvoja Antiokia, i Suza. Ovo ovo neka bude ogled misli tvoih o Kralju. Ah ne možem, odgovara on, na takova misliti sada, da reminiscor malorum; zla zla, koja učinih, idu meni po pameti sada. Ter ispovidajući na glas grihe svoje, i one usilnosti, i one nemilostivosti, i one nepravice, i one tatbine, i one svetogardnosti, koja sva učini za života, ispusti nesrićnu dušu svoju. Karstjani moji, ako poganin jedan, i samosilnik ne mogaše ne obćutiti u vrimenu smarti lajanje duševnosti svoje ciću tolicih zloća učinjenih, koliko više obćutiti neće Karstjanin jedan. Ajme da tada ne samo smartni, koje učinismo, grisi, da svako najmanje prigrišenje prikazati će se nami tako strašno, da ledena od straha postati će karv naša. Uzmimo priliku istine ove od mora: ovo u tihome vrimenu je bistro, i čisto, ali ako puhati počmu vitri, smućeno, i blatno postaje, ali zašto? Jere u vrimenu tihoće blato na dnu istoga leži, koje u vrimenu puhanja vitara uzdigne se, i na varh dojde. Ovako i svakome događa se grišniku; doklam je u njemu tihoća, to jest, mladost, jakost, i zdravlje, strahovite griha misli zakopane u dnu sarca leže, ali kada početi budu puhati vitri, ter vidio se bude na svarhi života svoga, eh kako tada probuditi će se misli one ležeće, ter na varh doći, i videći on tada prid sobom, kakono u zercalu jednome sva zla, koja učini za života, strah, i trepet oklopiti će sarce njegovo.

Štiem u svetome pismu, da Saul Kralj Izraelski; videći se pridobljen od Filistea, pun žalosti, i neufanja, izvadi mač svoj, posadi ga u zemlju, i varhu njega baci se za svarhu ovako dati nesrićnome življenju svome. Ali budući jošte duša sva u njemu, i videći mladića jednoga Amalecitu mimo poći, prosi ga, da bacio bi se varhu njega, ter konac dao mučnome njegovome življenju. Sta super me, et interfice me, quoniam tenent me angustiæ: Stoi varhu mene, i ubij me, jere tesnobe, i muke me darže. Upitam vas ja sada, ka biaše muka, koju obćuti tada Saul? Jedali tila ranjena, a ne jošte ubita? Izgubljene možebiti vojske? Ne ne, da muka ova bi njegova. Spomenuo se je on tada onih tolicih Redovnika, koje nepravedno učinio je pogubiti svoje vrime: i koje učini se njemu viditi stojeće prid Pristoljem Božjim, i osvetu moleće, kako govori Abulensis. Propinquus morti videbatur sibi Saul videre Sacerdotes Domini accusantes eum in judicio coram Domino. Što se dogodi Saulu Kralju, događa se i svakome grišniku na svarhi življenja njegova. Prikazuju se tada pameti njegovoj i oni Redovnici pastiri duhovni, koih ne samo primiti ne hoti spasiteljni, koga njemu davaše, nauk, da izviše zlo svako do njih govoraše. Prikazati će se i oni siromasi, koim ne hoti najmanju udiliti pomoć. Prikazati će se i one oskvarnute divojke, i oni pokvareni mladići; svi ovi i ostale zloće prikazati će se njemu, ter na način Saula Kralja vapiti će govoreći: tenent me angustiæ. Ričju događa se s grišnikom, što i s zločincem jednim, koi u tamnici zatvoren čeka dan na dan odluku smarti svoje. Ovi do takova dana nesrićnoga sebi, počiva u miru, ji, pie, spava, i noruje s ostalima, koji su u nutri; ali dočuvši odluku smarti, i znajući, da drugi dan poginuti ima, neima više volju jesti, ni piti, a jošte manje norovati, i smiati se, ter bez pristanka ide mu po pameti smart nemila, koju imati će do časa podniti. Na isti način i ti o grišniče, doklam te vidiš zdrava, jaka, i mlada, u miru si, jiš, pieš, i mirno spavaš, i u veselju tratiš lita tvoja, dospivši paka svarha življenja tvoga, sva ova odstupiti će, ter bez pristanka misliti ćeš na one strašne, i vikovite muke, ke čekaju tebe na drugome Svitu ciću zlobnoga življenja tvoga.

Eh grišniče grišniče, nemoj se pustiti toliko slipo voditi od grišnoga sarca pohotenja. Svarhu svakoga dila tvoga prid očima imaj tvoima. Quidquid agis, prudenter age, et respice finem. Ugodnost svaka, koju grih smartni porađa, kratko tarpi vrime, a za tim pristupi tuga, i žalost. Ako paka za ljubav Boga čuvao se budeš griha, kakav mir, kakvo veselje, i radost obćutiti ćeš svejer u tvome sarcu. Dospivši paka poslidnja ura življenja tvoga, ter imajući pristupiti prid Pristolje Božje za biti suđen, koliko biti neće veselo sarce tvoje razmišljajući, da ispunio si za života ona, na koja nagovarah tebe. Tada tada spomenuti ćeš se pripovidanja ovoga moga, ter zahvaliti ćeš Bogu, da dao je milošću tebi za čuti ga. Uzdignuti ćeš ruke tvoje, od mila proplakati, i reći: eh pridobri Bože, i primilostivi, koi pustio nisi oskvarnuti dušu moju smartnim grihom, ter postavio si varhu nje desnicu tvoju. Posuisti super me manum tuam. Eh kakova bi ova meni milošća. Ovako doisto izgovarati će na koncu življenja svoga svi oni, koji opako zapustili budu od današnjega dneva življenje, ter Bogu služili stvoritelju svome, i dao bi Bog, da svi, koji slišaju me danas, odredili bi ovo u sarcu svome. Ali znam dobro, da neće, radi česa ostavimo takove tvardokorne grišnike. Ali znati imate o grišnici nemili, da kada pokorne duše pribivale budu u diki Nebeskoj, kadi ikakova zla bojati neće se oni, Non tanget illos tormentum mortis; vi zauvik plakati, i ruliti ćete s prokletima u Paklu.

Dio drugi.

Vidi mi se, da grišnici na govorenje ovo moje današnje odgovoriti će meni ovako. Ako dakle toliku smutnju obćutiti će grišnici u sarcu svome na koncu življenja svoga ciću učinjenih griha, ne znamo doisto, zašto imali ne bismo mirni sada biti, i veseli, budući da smutnja takova maknuti će nas tada na skrušenje, i pokoru. Varate se jako o grišnici u vašemu sudu. Jere dokažte vi meni, ako može grišnik kakav veću obćutiti grižnju radi griha svoih, od one, koju obćutiše zgor rečeni Kralji Antioko, i Saul? i vindar neskrušeni od ovoga oni pojdoše Svita. Reći ćete možebiti, i upitati, da kako moglo se je ovo dogoditi njima? Znate li kako? Obćutiše oni tugu i žalost ciću zloća svoih, ali ova toliko bi strašna, da izgubivši sve ufanje svoje u Boga, neskrušeni od ovoga pojdoše Svita. Mišljahu nesrićni, da velikost griha jest tolika, da nije moguće istih oproštenje zadobiti njima. Ter ovo dogoditi će se i vami o grišnici, budući, da gardoba griha vaših na toliko smutiti će pamet vašu, da na misto skrušiti se za iste, i prositi oproštenje, izgubiti ćete sve ufanje, i nespokoreni od ovoga odlaziti Svita.

A jedali ne razmisljaš o nevoljni grišniče, da Vrag pakleni tada, znajući, da kratko ima vrime, svu svoju postaviti će jakost za smutiti tebe i u neufanje postaviti? Ali što ja velim Vrazi pakleni? Isti Isus pristupiti će tada k postilji tvojoj, ter tebi dokazati nezahvalnost priveliku, koju dokaza prema prisvetoj karvi njegovoj. Viditi ćeš njega tada gola, ranjena, razterzana, karvju oblita, od Anđela svoih okoljena na desno, i na livo, ter daržeći u ruki knjigu, u kojoj upisani su grisi svega čovičanskoga naroda, dokazati će tebi zloće tvoje, i one strašne izgovoriti riči: Hæc fecisti, et tacui; ova učinio si, a ja mučao sam. Ti u mladosti tvojoj prie počeo si uvriditi mene, nego poznati, a ja mučao sam, et tacui. Naučio si se Ime moje, ali za ovo psovati, primio si moj zakon, ali za tlačiti isto, a ja mučao sam, et tacui. Odhranio si dicu tvoju bez straha Božjega, dajući zao izgled njima; a ja mučao sam, hæc fecisti, et tacui. Hotio nisi za moju oprostiti ljubav nepriatelju, ter iskao si osvetu, a ja mučao sam; hæc fecisti, et tacui. Dospivši na starost, svu ljubav postavio si u blago, i bogastvo, koje s privarom pokupi, a ja mučao sam; hæc fecisti, et tacui. U Carkvu dolazio nisi, k ispovidi hodio nisi, niti s tilom moim tvoju nahranio dušu, a ja mučao sam; hæc fecisti, et tacui. Ali što! jedali sudio si, da jednak biti ću tebi. Existimasti inique, quod ero tui similis? Starpljiv bio sam do sada: tacui, semper silui, patiens fui; ali sada, ut parturiens loquar: vikati ću protiva tebi. I budući da mario nisi za karv moju, ter svetogardno nju tlačio, ista ova sada osuditi će tebe, i za vik pogubiti. Ter ova izrekuć, smaknuti će se on od očiu tvoih, i činiti će se viditi tebi neizbrojeni broj Vraga paklenih oko postilje tvoje, koji željno čekati će izlazenje duše tvoje od tila za zgrabiti nju, i odvesti u paklenu tamnicu.

Što smo dakle čineći, reći ćete vi meni, za odbignuti zlo takovo? Što smo čineći? Pokora pokora potribna je nama; nemojmo čekati starost, i zadnju uru življenja našega, nemojmo ufanje postaviti u mladost, zdravlje, i jakost našu, nego sada, dokle smo u vrimenu, i Bog k sebi nas zove, obratimo se k njemu, ter zapustimo opako, koje do sada vodismo, življenje, i ovako čineći, stalni budimo, da u vrimenu smarti naše, pristupiti će k postilji našoj spasitelj Isus s veselim obrazom za primiti dušu našu, i odniti ju u diku Nebesku.


(Frano Vrinjanin, Razgovori za sve nedilje kroz godišta, 1825.
usp. Prediche scelte dei padri Paolo Segneri..., str. 89)

2 komentara:

  1. akoprem = premda, iako
    aldov = žrtva
    ciću = zbog, radi
    svarha = svršetak
    vindar = iako

    OdgovoriIzbriši

Upute za komentiranje

Kako bi se razlikovali sugovornici, obavezno koristite neko ime ili nadimak koji možete dodati i na kraju komentara. Potpuno anonimni komentari najčešće se brišu.

Nijedan komentar objavljen na ovom blogu ne podrazumijeva ni u kojem stupnju prihvaćanje od autorâ ovog bloga mišljenja koja su u komentaru izražena.