Duhovna lirika utorkom 13

Vinko Nikolić

VELIKA NEDIJA

Veliku Nediju mi smo živili zajedno s Crkvon
u dubokoj viri,
jednako oni šta ližu oltare,
kano i mlaki virnici
zajedno sa beštimadurima;
slušali sve smo predike,
pivali Gospine plače i pribivali lamentacijama,
išli na barabane (pribili mlogu šibu po bankima);
obilazili po sedan crkava i u njima Božje grebe,
ka virne kršćanske duše,
šta plaču za Onin, šta je pravedan umra na drvetu križa.
Na Cvitnicu rano svi smo se umili u cviću (jubice i viole),
šta ga donesu težaci iz svoga poja,
i mater ga potopi u kain bistre vode,
da kroz noć svoj mrliš joj dade.

Sićan se dobro, reče mi mater:
– Samo se dobro umij,
o' jubica bi' će oči tvoje još više modre,
o' viola obrazi rumeniji.

Jonda smo naramak maslinovi grana nosili u crkvu
da i' parok blagosovi:
jedna je grančica za svažu glavnoga sveca u kući,
ostale težaci u poje ponesu,
za svaki vinograd i njivu, za svaki komadić zemje.

Na Veliki Četvrtak se zavežu zvona, nima kroz tri su dana,
pa mi smo se dica verala gori u kanpanjel,
da vidimo svezana zvona:
galebi preplašeni pred nama se razlićali,
i laste modre mlada gnizda napuštale.

Umisto zvona dica su dobila drvene zvrčajke
i š njima dozivala virni puk u crkvu;
ko da i danas čujen, di na raskrižju svakon
krištimo složno:
– ajte, vi judi, vi žene, u Svetoga Križa na Muku,
ovo je prvi (drugi, pa treći).

Na Veliki Petak postimo priko ciloga dana,
o'jutra na tašte,
o'podne varamo glad s kojon srdelon slanon i bokunon kruva,
i naveče večeramo bakalar ol brudet sa puron.
Ponda svi idemo na prišišjun, šta je ka Isusov tužni pogreb.
Vas grad se stavi na noge, da isprati Onoga,
što za nas je umra na drvetu križa,
jer nas je puno jubija.
Tada se okupe bratovštine o' svi' parokija,
i bratimi sa užeženim svićama,
na čelu in parok sa svojim pivačima
i sa Propećen o' svake župe,
što ga dragovojno nosi niki pokornik,
obučen u bilu tuniku, i bosi' noga, kano za pokoru grija.
Svaka bratovština piva sama za se Isusov očajni vapaj:
– Puče moj, šta učini' tebi,
ili u čen ožalosti' tebe,
odgovori meni?
Svi se osićamo ka krivci za Njegovu muku i smrt,
i za raspeće,
za njegovu strašnu ranu na Srcu,
pa iz dna dubine raskajane duše odgovaramo sa salmon:
– Pomiluj mene, Bože, po velikon
milosrđu svojen...
U pivanje bratovština (one se takmiče koja će lišpje),
miša se bučna muzika o' štrumenata,
šta svira mrtačke koračnice i nabožne arije,
i sav ovaj pusti diskord zvuči – čuda li neviđena –
kao veličanstveni akord, sve se u jedno priliva,
da se na koncu slije ka jedan jedini vapaj velike Vire,
ka' u Katedralu stupi Sveti Sakramenat,
što ga pod baldekinon nosi sân biskup.
U prolazu Sakramenta kroz gradske kale i pijace,
nema toga ko bi odolija svojoj neviri,
pa ne bi kleka na samu zemju,
da pozdravi Otkupiteja.

Mrtvoga Isukrsta pratimo kroz kale našega Grada,
priko Pojane, ponda uz samu rivu.
Kud pogreb prolazi,
sve ponistre i terace, i svaku balaturu
resu tapeti i cviće u pitarin;
po njima goru tolike sviće
i blagosoveni sok svetoga stabla maslina
u čašan oli u kućici o' spuža.
I svi smo puno tužni za mrtvin Isuson,
a dobro znamo da će u Subotu uskrsnuti.

Po' mijunima zvizda ka caklo vedroga neba
na ijade gorući' svića,
sve se izmišano blišti u moru, šta u bonaci motri Isusov pogreb,
po njemu ribari sa svojin feralin i ritke daleke lanterne,
ka da se za tren zaustavi svit pri' ovin neviđenin prizoron,
ka da je s onoga svita,
pa ti se pari, da proživjuješ lipotu Vičnosti:
da li to je vira ili niki sveti misterij, ja ne znan,
no duša roni u beskrajni slatki spokoj, ka daje slika Raja.
Na Veliku Subotu, pri' samo Podne,
najveće zvono objavi Gloriju,
i svak trči do prve vode,
da u njoj se umije, sunce mu bi' će šugaman;
dica skaču u more
(ja san in nenavidan bija,
jer nisan smija ni blizu,
jer mog je brata Ivu progutalo nevirno more,
pa njegovu smrt i moje ditinstvo ispreplele
mutne su priče).
Ka' svane Uskrs, svi smo u crkvi na pivanoj Misi
(mater je na ranoj misi dala blagosloviti uskrsno iće
pogaču, jaja i sir);
tu je danas i oni najgrđi,
kanda i on želi virovati, da je uskrsa Isus,
jer onda i on će uskrsnut, ni njegove muke nisu zaludu,
i on će na nekon drugon svitu dočekat bar zeru pravde.
S Uskrson kanda i u naš život ulazi nika nova mladost
sa mladin suncon i ranin cvićon,
pa svi smo nikako radosni:
koja je u tome tajna, nika' nisan razumija.
Ka' danas mislin na Veliku Nediju u mojen mistu,
sitin se tada, kako san s kora, za lamentacija, ka mladi školarac
motrija one doli, side i ćelave šjore,
pa među njima za se san tražija misto za daleku starost,
ka' trudan o' života se vratin, da počinen u rodnon Gradu.
I često mislin: – Svemoćni Bože,
da mi je provesti Veliku Nediju u mojen mistu na moru,
i sisti među svoje vršnjake u staroj Katedrali,
bila bi to ritka srića;
pa da, ka moja mater, pratin u živoj viri Isusov pogreb,
i združin se pokajniku, šta bos, u tuniki biloj,
nosi staro Propeće iz naše župe
kroz moj rođeni Grad,
da bude za otkupjenje i uskrs moje, ka Krist raspete Rvaske!