Od grehov čisti i suzdržava

V Turingije išal je jedan redovnik stanovitoga betežnika pričeščat: tada nekoja bludnica ne daleko od puta vidla ga je iz svoje kurvalnice idućega i jela je sama u sebe ova misliti, da ako je vera kršćanska prava, da je ov pravi odkupitelj sveta, kojega sada ov redovnik k betežniku nosi i kako ja smem pred njim i očima njegovemi tulika zla i tulike grehe odurne i nečiste činiti, koji je tulike i tako nezgovorne muke za odkupljenje moje i vseh ljudi pretrpel. I pokajajuči se za svoje zločinjenje, stekla je van iz hiže svoje i drčala je po velikom blatu za redovnikom, kričeči za njim. Počakajte, gospone, počakajte! Koji kada bi ju bil počekal, pokleknula je u blato pred sveti šakramentum tela Krištuševa, ovako govoreći: Gospodine Ježuše Krištuše, ako si ti on, koji si se za odkupljenje naše rodil od Device Marije i koji si muku britku pretrpel, vmrl, pokopan, z mrtvih gore vstal, zastupil na nebo i sediš na desnice Boga Otca i hočeš dojti sudit žive i mrtve i ako te takovoga ov redovnik sada nosi, prosim te po tvojoj neizrečenoj milosrdnosti, oprosti mi, oprosti grehe moje. I odgovoril je Krištuš iz one svete hoštije dijački: Ego ignosco tibi peccata tua; t. j. Ja ti opraščam grehe tvoje. Na to ona reče: Gospodine, ne znam dijački. I onda je nazopet rekal Krištuš nemški: Ego recipiam te in gratiam meam. Ja te hoču prijeti u milošču moju. Na koje Krištuševe reči ona je odgovorila: I ti gospodine, Bog moj, prijimlješ mene u milošču tvoju, koja sem vnogemi puti i nezgovornem modušem tebe zbantuvala nečisto živuč. Hvalu ti dajem, Gospodine Ježuše Krištuše. I potlam je lepo u velike pokore živuč sveto umrla. Ne li ada, о krščenici, istina, što zgora veljahi, da presveto telo Krištuševo čisti i suzdržava od grehov? To to ada more nas genuti i vužgati, da je zaradi toga gustokrat ter pobožno prijimljemo.

(Ivan Belostenec, Deset propovijedi o Euharistiji)